Vaš omiljeni pisac i putovanje kroz književne ukuse: 39 pitanja za prave ljubitelje knjiga

Čitanje nije samo privilegija, ono je intimno putovanje koje svakog od nas vodi u nepoznate svetove, oblikuje pogled na stvarnost i često nas suočava sa pitanjima na koja ni sami ne znamo odgovor. Omiljeni pisac nije uvek onaj koga svi slave; to je onaj čiji glas odjekuje u najdubljim slojevima naše duše. Upravo zato su razgovori o književnosti toliko dragoceni - oni nam pomažu da razumemo sopstvene izbore, da prepoznamo obrasce i da osvestimo ono što nas pokreće dok biramo sledeću priču.

Kroz niz od gotovo četrdeset pitanja, mnogi strastveni čitaoci pokušali su da definišu svoj odnos prema pisanoj reči. Ta pitanja nisu obična anketa; ona su mapa za istraživanje sopstvenog književnog identiteta. U ovom članku, bez potpisivanja i bez citata, zajedno ćemo prošetati kroz svako od tih promišljanja - od omiljenog domaćeg pisca do knjige koja nas je razočarala, od lektira koje smo voleli do naslova koji nas varaju. Ako ste ikada osetili da vas neka knjiga razume bolje od ljudi, ovo putovanje je za vas.

Prvi korak: definisanje omiljenog pisca i prve književne ljubavi. Postoji nešto gotovo magično u trenutku kada shvatimo ko nam je omiljeni pisac. Nekima je to pisac iz detinjstva čije su bajke obojile prve snove; drugima je to autor kog su otkrili u pubertetu, kada je jedna rečenica uspela da opiše svu buru unutrašnjeg sveta. Nije redak slučaj da se na toj listi nađu imena poput Danila Kiša, Ive Andrića, Dostojevskog, Borisa Pekića ili Tolstoja. Dok jedan čitalac u dahu izgovara ime Vilijema Šekspira - uvek Šekspir, uvek, uvek, uvek - drugi podjednako iskreno kaže da je to Miroslav Mika Antić, jer su njegove reči pronašle put do svake emocije.

Ako bismo zastali i upitali se zašto je baš taj neko postao naš omiljeni domaći pisac, odgovor bi često bio vezan za onu knjigu koja je ostavila najveći utisak u pubertetu. Za mnoge je to bio „Mali princ“, za druge „Mi deca sa kolodvora Zoo“ - priča koja je ostavljala besane noći i slike koje nikada ne blede. Neki pominju „Ana Karenjina“ i njen snažan emotivni naboj, dok se drugi prisećaju „Nesuđenog psihologa“ koji je prvi put probudio radoznalost za ljudsku dušu. Tu su i „Grička vještica“, „Prozak nacija“, „Dnevnik Ane Frank“ - dela koja u tinejdžerskim godinama postaju ogledalo nemirnog duha.

Lektire - ljubav ili muka? Školske lektire su dragocen, ali često i bolan deo svakog čitalačkog iskustva. Gotovo svako ima priču o lektirama koje nije uspeo da pročita ili o onima koje su ga smorile do zla boga. „Robinson Kruso“ se pominje kao knjiga koju mnogi ni danas ne mogu očima da vide, dok „Čekajući Godoa“ ili „Kafkin Proces“ za jedne predstavljaju remek-dela, a za druge potpunu agoniju. S druge strane, dela poput „Na Drini ćuprija“, „Zločin i kazna“, „Stranac“, „Ana Karenjina“ ili „Prokleta avlija“ mnogima su ostala u sećanju kao lektire koje su čitali sa uživanjem i koje su ih oblikovale.

Postoji nešto duboko istinito u izjavi da čitanje lektira smanjuje raspoloživo vreme za druge interesantnije stvari. Pa ipak, upravo te obavezne knjige često poseju seme koje kasnije preraste u ozbiljnu ljubav prema književnosti. Čak i kada nam se ne sviđaju, one nas uče kako da mislimo, kako da analiziramo i kako da poštujemo tuđi senzibilitet. Nije retkost da neko od domaćih pisaca koje je upoznao kroz lektiru kasnije postane njegov omiljeni domaći pesnik ili prozni autor.

Biranje knjiga: instinkt, preporuka ili lepe korice? Mnogi čitaoci priznaju da knjigu biraju po opisu radnje na poledjini ili po preporuci prijatelja u čiji ukus veruju. Neki se zalete i zbog lepih korica, a retko ko ostane ravnodušan na onaj čuveni miris starih knjiga. Ima i onih koji u knjižari jednostavno otvore nasumičnu stranicu, pročitaju nekoliko rečenica i na osnovu toga odluče da li će delu pružiti šansu. Način na koji biramo knjige mnogo govori o našem karakteru - neko veruje samo proverenim klasicima, neko juri savremene hitove, dok neko pažljivo prati šta izdavači nude na sajmu knjiga. Posebno mesto zauzima planiranje novih naslova: „Lovac na zmajeve“, „Norveška suma“, „Braća Karamazovi“ ili nešto lagano i rasterećujuće - svako ima spisak želja koji se neprekidno menja.

Knjiga koja razočara - i zašto je to važno. U književnom iskustvu, razočaranje je podjednako dragoceno kao i oduševljenje. Mnogi čitaoci dele utisak da ih je „Sofijin svet“ ili neko delo Umberta Eka namučilo, da su od „Imena ruže“ očekivali mnogo više, ili da im „Seobe“ nikako nisu legle. Nekome je „Ana Karenjina“ preobimna, drugome „Parmski kartuzijanski manastir“ previše sentimentalan, a trećem „Tihi don“ predstavlja čitalačku smrt. Upravo ovakve iskrene reakcije pokazuju da knjiga koja važi za remek-delo ne mora svakome prijati - i u tome je lepota subjektivnosti. Niko ne osporava kvalitet, jednostavno nam ne prija.

Omiljeni likovi i književni alter ego. Pitanje o tome da li ste se ikada figurativno zaljubili u nekog lika iz romana uvek izmami osmeh. Mnogi su se zagledali u gospodina Darsija, Ljevina, Hamberta, Raskoljnikova ili čak u mračnog Hitklifa. Neki čitaoci priznaju da ih je privlačio lik iz „Šarma“ Harola Robinsa ili kapetan Koreli iz „Mandoline kapetana Korelija“. Kada je reč o književnom alter egu, neki se prepoznaju u Koštani Bore Stankovića, drugi u mlađanoj Emini ili u knezu Miškinu. Jedna od najlepših stvari u književnosti jeste ta sposobnost da pronađemo lik u čijem psihološkom portretu vidimo deo sebe.

U nastavku pitanja, kada se otvori tema najpatetičnije priče, glasovi su podeljeni: „Hiljadu čudesnih sunaca“, „Romeo i Julija“, ili pak neki dramski komad koji nam nikada nije seo. S druge strane, najlepša ljubavna priča često je vezana za klasike - „Orkanske visove“, „Džejn Ejr“, „Gordost i predrasude“ ili „Prohujalo s vihorom“. Svako od nas nosi svoj intimni panteon priča u kojima ljubav nije patetična, već sirova i istinita.

Žanrovski kompas i srpska književnost izvan lektira. Omiljeni književni žanr može biti epska fantastika, istorijski roman, triler, psiho-motivaciona literatura ili klasici koji su izdržali test vremena. Neki čitaoci priznaju da gutaju sve - od horora do drame, od naučne fantastike do čik lit literature, dok drugi strogo biraju ono što im pokreće um. Kada je reč o delima iz srpske književnosti koja nisu obavezna lektira, spisak je fascinantan: od „Petrijinog venca“ Dragoslava Mihailovića, preko „Sitničarnice kod srećne ruke“ Gorana Petrovića, do romana Mir Jam, Bore Stankovića, Pekića, Pavića, Crnjanskog. Mnogi ističu da ih je posebno dotakla „Boja trule višnje“ ili „Koreni“. Tu su i pesnici - Aleksa Šantić, Mika Antić, Desanka Maksimović, Branko Miljković - svako na svoj način domaći i drag.

Pisci koje ne volimo i književni pravci koji nas definišu. Postavlja se i izazovno pitanje: kog pisca od klasika srpske književnosti nikako ne volite? Odgovori su iskreni i bez dlake na jeziku. Mnogima ne leži Miloš Crnjanski - neki ga ne vole zbog njegovog sumatraizma i preteranog lirizma, drugi ga, naprotiv, smatraju prvim do trona. Ima onih kojima Danilo Kiš ili Dobrica Ćosić jednostavno ne prijaju. I to je u redu, jer književnost nije poligon za dokazivanje vrednosti, već prostor za dijalog i lični doživljaj. Kada dođe red na pitanje romantizam, realizam ili avangarda, većina čitalaca pokazuje sklonost ka realizmu, smatrajući ga najslojevitijim i najiskrenijim odrazom ljudske prirode. Ipak, ima i onih koji u simbolizmu ili romantizmu pronalaze svoje utočište.

Psihološke knjige i motivaciona literatura. U poslednje vreme sve su popularnije knjige poput „The Secret“ i ostale psiho-motivacione knjige. Dok jedni s oduševljenjem čitaju „Moć podsvesti“, Robina Šarmu ili knjige o brzom čitanju, drugi ostaju skeptični i smatraju da takva literatura vrti jedno te isto. Neki priznaju da ih je „Tajna“ razočarala, ali da su ipak iz nje izvukli korisne misli. Svi se slažu da je čitanje takvih dela pitanje trenutka - kada je čovek spreman, i ovakva štiva mogu postati snažna podrška.

Odnos prema knjigama: posedovanje, beleženje i fizička bliskost. Važno pitanje za svakog ljubitelja knjiga jeste da li više voli da knjigu pozajmi i vrati ili da je poseduje u svojoj ličnoj biblioteci. Neki su pasionirani sakupljači, koji ne mogu da zamisle život bez mirisa novog primerka; drugi uživaju u draži biblioteka i pozajmljivanja, smatrajući da je knjiga živa samo dok kruži. Evidencija pročitanih knjiga takođe otkriva disciplinovane čitaoce - neko beleži već dvadeset godina i ima spisak od preko hiljadu naslova, dok neko svesno odbija da vodi bilo kakvu statistiku, prepuštajući se trenutku i osećaju. A kad padne pitanje koja vam je trenutno fizički najbliža knjiga, odgovor je često slučajna rečenica sa neke stranice - magični podsetnik da su knjige uvek na dohvat ruke.

Sajam knjiga, godišnji odmori i čitalački izazovi. Svake godine sajam knjiga postaje mesto okupljanja za one koji planiraju kupovinu i širenje kućne biblioteke. Ima onih koji odlaze bez plana i izađu sa dvadeset naslova, dok drugi izbegavaju gužvu i radije naručuju preko interneta. Pitanje „koliko knjiga nosite na godišnji odmor“ otkriva prave knjiške moljce: neko nosi dve, neko pet, a neko ceo kofer. Savremeni čitaoci sve više koriste e-čitače i audio knjige, ali mnogi priznaju da klasičan papir i dalje ima neprocenjivu draž. Dok slušanje knjiga nekome služi za uspavljivanje, drugi ne mogu da zamisle da im neko drugi priča priču umesto njihovog unutrašnjeg glasa.

Čitanje na stranim jezicima i bookmarkeri. Sve veći broj čitalaca odlučuje se za čitanje knjiga na engleskom ili nekom drugom jeziku, bilo zbog usavršavanja jezika, bilo zato što prevod jednostavno ne postoji. To donosi dvostruku dobit: bogatiji rečnik i dublje poniranje u originalni tekst. Kada je reč o obeležavanju stranica, ljubitelji knjiga podeljeni su na one koji koriste bookmarkere - magnetne, drvene, kartonske - i one koji jednostavno zapamte broj strane. Zajednički neprijatelj svih su „magareće uši“, a nema većeg književnog greha od pisanja po tuđoj knjizi.

Introspekcija i pitanja koja nas definišu. Kroz svih trideset devet pitanja, jedno postaje jasno: čitanje nije pasivna aktivnost. Ono je razgovor sa sobom, sa autorom, sa svetom. Kada nekog pitate da li je ikada razmišljao da napiše roman, odgovor često otkriva duboku kreativnu čežnju. Mnogi su pokušali, neki su napisali nekoliko poglavlja, a onda odustali - ne zato što nemaju talenat, već zato što je pisanje čin ogromne hrabrosti. Ako bismo postavili pitanje koja je najbolja drama prema ličnom mišljenju, pomenuli bismo „Hamleta“, „Glembajeve“, „Čekajući Godoa“, „Magbeta“. Ako bismo pitali koga smatrate najboljim piscem svih vremena, većina bi bez oklevanja rekla: Dostojevski. A uz njega - Šekspir, Andrić, Pekić, Markes.

Kako odgovoriti na pitanje o omiljenom piscu? Kada se sve uzme u obzir, omiljeni pisac nije samo ime na polici. To je onaj autor čije reči nosimo kao talisman, čije misli citiramo kada nam zatreba snage, i čiji nas likovi podsećaju ko smo bili i ko želimo da postanemo. Postoji nešto utešno u spoznaji da svaki čitalac ima svoju plejadu književnih junaka, svoj omiljeni domaći pesnik - bilo da je to Aleksa Šantić, Desanka Maksimović, Mika Antić ili Branko Miljković - i svoju listu knjiga koje planira da pročita sledeće. Ta lista nikada nije konačna i upravo zbog toga je čitanje beskrajna avantura.

Postaviti sebi ovih trideset devet pitanja znači upustiti se u jednu vrstu samoanalize koja osvežava duh. Zato, sledeći put kad vas neko upita koji vam je omiljeni pisac ili koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak, zastanite. Ne odgovarajte brzopleto. Pustite da vas sećanja povedu kroz godine, kroz miris starih knjiga, kroz prvu ljubav prema liku iz romana, kroz svako razočaranje i svaki trenutak katarze. Jer u srcu svakog čitaoca krije se čitav jedan univerzum, a pitanja su samo ključevi koji otvaraju vrata ka tom svetu.

Na kraju, možda najvažnije pitanje nije ko je najbolji pisac svih vremena, već zašto uopšte čitamo. Čitamo da bismo se osećali manje usamljeno, da bismo razumeli ono što ne možemo izgovoriti, da bismo pronašli književnog alter ega i u njemu prepoznali delić sebe. Čitamo jer su knjige poput ogledala - ponekad zabave, ponekad nas uplaše, ali uvek, na neki način, vrate nama samima. I eto, upravo zato i danas sa istom strašću razmišljamo o sledećoj knjizi koju želimo da pročitamo, o sledećem sajmu knjiga, o sledećoj rečenici koja će promeniti sve.

Bilo da ste večno zaljubljeni u klasike, bilo da jurite savremene hitove, vaš književni put je jedinstven i vredan svakog pitanja koje sebi postavite.